Emotivna podrška       Želite li da razgovarate?    Klikom na Live Support ONLINE otvara se čet prozor. Četujte sa nama o svemu što vas pritiska, nemate ili ne želite sa bilo kim drugim. Razgovor je potpuno anoniman i poverljiv.

Iz ugla volontera

(potpuno lično)

Postoje momenti u životu kada poželimo da doprinesemo. Često su to oni trenuci kada se sami u svojim životima suočimo sa gubitkom, emotivnim krizama, kada smo i sami slabi, ranjivi. Tada negde osetimo potrebu za razgovorom, podrškom, razumevanjem. Nekada je dobijemo, pa shvatajući koliko ona ume da znači, poželimo i sami da to umemo pružiti. Češće je nemamo, pa u prevazilaženju svih tih teških momenata, dobijemo snagu i znanje za koje osećamo da bismo mogli podeliti.

Otkud ja tu? I moj muž bi voleo da zna taj odgovor. :) Ali to je deo koji, čini mi se, nikad neće razumeti. Tu sam upravo zbog toga što deo mene ostaje skriven za pogledeCentar-Srce-otvori-se-volontirajmeni bliskih ljudi. Nepodeljen. Nemam utisak da oni mogu to shvatiti na pravi način. S kim da delim? Kako? Zar nismo svi uvek u onom strahu da neće biti shvaćeno? Ili, tačnije, da će biti zloupotrebljeno. Prvom prilikom kada rasprava bude tražila argumente. Da. Otvaranje je teško. Jer nas čini ranjivim. A drugima daje moć da nas povrede. Ne povredi samo grubost, odsustvo potrebe da čuju, prebacivanje na njih same i lično. Ne povredi čak toliko ni nemogućnost da se stvari sačuvaju od daljeg prepričavanja, komentarisanja. Povredi češće samo nerazumevanje. To što ono što nam je istinski dragoceno (razmišljanja, osećanja, strahove, iracionalno) drugi svedu na svoj nivo razumevanja. Zar to nije najveća zloupotreba? I to ona koju teško mo izbeći.

 

Zato sam tu. Želim da razumem. Sebe prvenstveno. Negde verujem da samo čovek koji je u stalnom promišljanju o sopstvenim reakcijama, mislima, emocijama, koji pokušava da poveže i pronađe smisao u svemu tome, može istinski razumeti druge. Bar se približiti tome. Jer, ne tražimo mi da nam neko odgovori na pitanje „Kako dalje?“. To je samo krik koji se javi u momentima očaja. Tražimo da neko prepozna ono što je u nama, da razume. Da nam pomogne da i sami shvatimo ono što nam se dešava u periodima kada smo zbunjeni, razbijeni, uplašeni, povređeni. Pokušaj da drugome to objasnimo često daje oblik tim mislima i emocijama koje se vrte u začaranom krugu. A oblik je već korak dalje u prevazilaženju. Ono što širi prostor i omogućava iskorak. Nekad čujemo svoje misli tek kada ih izgovorimo. Suočimo se sa emocijama tek kada o njima pričamo. Deluje čudno, ali je tako. To je ono što razgovore čini dragocenim. I magičnim ponekad.

 

Tu dolazim do one druge bitne reči: saosećanje. Da li je to slabost? Hiljadu puta su mi rekli da sam previše osetljiva. Direktor smatra da mi je to jedina mana. Eh, sreća
pa je saosećajnost dosta izražena, da ne vidi druge. :P Da, saosećajnost i osetljivost na tuđu bol može biti razarajuća. Jer to je talenat koji se mora razvijati. Ne umemo da upravljamo time, kao ni mnogim drugim darovima koje smo dobili. Zloupotrebimo ga sami, pretvarujući ga u brigu, nemir i anksioznost. To je drugi razlog zašto sam tu – da naučim da sa tom osetljivošću izlazim na kraj na pravi način. Saosećati ne znači preuzeti tuđe emocije. Ne znači biti i sam slomljen, uplašen, ranjen. Ne znači poneti tuđe kofere sa problemima i pridodati ih svojim koji su već i sami preteški i prepunjeni. Hej, pa ko će onda da pomaže, izvlači? Zar možemo nositi tuđe kada imamo i previše svojih? Ali poenta nije to, poenta nije to. Jer jednom, kad naučimo da tuđe ne nosimo sa sobom i svoje lakše ostavljamo. Jednostavno naučimo da ne nosimo ništa nepotrebno i opterećujuće – čije god.

Pogrešno je misliti da možemo nešto konkretno pomoći. Da možemo spasiti, značajno uticati na nekog. Rešiti njegove probleme. Preusmeriti. Izlečiti. Ali to nije ni potrebno, to nije ono zašto smo tu. Saslušati. To je sve. Da, to je SVE. Dovoljno je osetiti tuđe emocije. Dovoljno je da onaj sa druge strane telefona prepozna prepoznavanje. Da oseti da ga neko čuje. Zaista je neverovatno kolika je moć toga – koliko deluje malo, a koliko ume da znači. Zar nam nije svima upravo to potrebno?

Majka sam troje dece. Imam zahtevan posao. I ne, nemam višak vremena. Vreme koje provodim u Srcu za mene nije potrošeno. Investirano je. Za moju decu, za mog muža, za moje roditelje, porodicu, prijatelje. Za mene. Jer ako umem saslušati, ako umem razumeti, pronaći prave reči i ton, ako umem biti tu kad je nekom potrebno - to će njima značiti. Investicija za one momente kada će oni to trebati. Istina, nije mi više bitno da opravdam koliko njima to može biti dragoceno – znam koliko meni lično jeste. I to se sam dobila radom ovde – razmevanje sopstvenih motiva i emocija i prestanak potrebe da se pravdam.

Mislila sam da nemam dovoljno snage za ovaj posao. Mislila sam da ću imati stalni utisak da nisam učinila dovoljno. Da ću se osećati loše. Da će tuđa bol, strah, nemoć i osećaj besmisla produbiti iste te emocije u meni. Da će ih kao lavinu pokrenuti i da ću biti previše slaba da sa tim izađem na kraj. Mislila, mislila! Tu dolazimo do najvećeg značaja koji ovaj rad ima za mene: a to je shvatanje koliko pojma nemam ni o čemu, a naročito o sopstvenim snagama. Utisak da poznajem sebe, druge i život bio je potpuno pogrešan. Sada bar znam koliko malo o svemu znam. I koliki je prostor da učim. Kroz razgovore sa drugima, kroz tuđa iskustva. Kroz posmatranje sebe, svojih misli i emocija u toku razgovora.

I za kraj, želim da se zahvalim svima onima koji su sa mnom podelili najdublja osećanja, strahove, bol. Dragocene misli. Nemaju pojma koliko to znači, koliko utiče na mene, na moja razmišljanja. Na hrabrost da se i sama otvorim. Sebi, najpre. Jer to i jeste poenta priče: otvarajući se drugima, otvaramo se sebi.

Volonterka Centra Srce

Designed by Monia, Mushu and Sladjana